U bekstu je spas!

Od Andersenovih bajki ostala je najcitiranija njegova misao “da je u bekestvu spas“. Izbeglička kriza se svakodnevno, po ceo bogovetni dana, razmatra u vili Mir, u kojoj obitava Alekandar Vučić u razgvorima sa najodanijim članovima svog kartela. Pesma – Put me zove moram poći – često mu je na umu. Kuda će njega i njegov kartel odvesti putevi i odneti vetrovi koji duvaju oko njih? A baš je došlo vreme da o tome razmišlaju.

M. Brkić

U Beogradu  je 17. i 18. jula, ovoga leta, boravila gospođa Karen Pirs, “izaslanik Ujedinjenog kraljevstva Velike Bitanije“! Tako je predestavljena, mada takvog zvanja nema u ni u diplomastkoj, ni u obaveštajnoj nomenklaturi.

Srpski tiranin koji voli da se slika sa stranim predstavnicima partija, vlada, ministarstava, pričekao je sa prijemom, odlažući da mu i zvanično bude saopštena odluka koju očekuje. Pustio je da gospođa “izaslanica“ prvo se sastane sa rektorom Beogradskog univerziteta Vladanom Đokićem, u pratnji ambasadora  krune u Beogradu, Fergusonom, da čuje šta će njemu preneti, koju poruku.

Sutradan je, pomalo nervozan, ambasadsor Ferguson zamolio izaslanicu da bude nežna pema Vučiću, jer on ima obaveze prema njemu. Izaslanica se nasmejala, pomalo sa besom, pitajući ga o koliko hiljada funti je reč. Vučić je to svima nudio i davao, pa je i on morao da misli na sebe.

Nakon razgovora sa izaslanicom Pirs nije bilo konferencije za štampu, nije bilo slikanja. A posle susreta i sa bantu crncimna, iz afričkih plemena, sa poglavicama koji su dovodili buljuk žena i dece, Vučić je govorio o “istorijskom“ susretu bratskih naroda i država.

Kada bi došlo do poremećaja u radu pojedinih članova porodice, sastajal bi se komisija koja je odlučivala da nekog dona “diskvalifikuje“, da ga pošalje ribama. Takav je život, takva su pravila.

Vučić može samo da se seća strasnih susreta sa austrijskim kancelarom Kurcom, koji je zglajznuo zbog nekog izveštaja o trošenju para sa panamskih računa, valjda je bilo reč o par hiljada dolara. Morao je odmah dati ostavku i pobeći. U bekstvu je spas, ali ga je tužilac iz Beča naterao da se odmah vrati i osudio ga je na osmomesčnu kaznu zatvora.

I brat Emanuel Makron ga je zamolio da mu se više ne javlja, Uzeo mu je velike pare, Vučić je to objasnio opelješenim građanima Srbije da je reč o politčkom reketu, koji je platio za kupovinu aviona koje je nameravao da pokloni Ukrajini. A Makro ga je vodio u posebne odaje u Jelisejskoj palatgi, da se druže, a Vučić partnere bije ko volove u kupusu.

Poslednja ga je napustila gospođa Ursula fon der Lajen, javno saopštavajući da je, a što jeste, prevarant i lažov i da sa njim nije progovorila nijednu reč  na sastanku u Španiji. Znamo to sve i mi, ali ga je ona javno ofirala.

Tiranin je umoran i boli ga glava. Još gore je njegovom konsiljeru Siniši Malom. Kasa je prazna, dugovi se mere u milijardama. Nema para za penzije, za plate vojsci i policiji. U septembru Kini moramo platiti 7 milijardi duga.Dao im je da prave fabriku automobila, jer sve što se od njega traži, on daje. Nije njegovo.

Mora da ide, a da se ne vrati.

Kum Nikola Petrović je sa Sinišom Malim razradio plan da odu, a da su u poslu. Da sve prevare. Ali..

Zemlje Latinske amerike nisu više sigurne za utočište. mafije ih lako nađu i ulove. Velike pare nose sa sobom.

Najveći narkodiler na planeti, vremešni Žorž Soroš, ostavio je sve pare, imovinu i prijatelje svom najmlađem sinu Aleksandru Sorošu. Mali Aleks je bio toliko drzak da je kokain unosio i u Belu kuću. Da pokaže vremešnom predsedniku Bajdenu da je on jači od svoga oca. Drogu su otkrili, njega nisu.

Američke agencije DEA i FBI-a u saradnji sa Europolom i krminalističkim policijama evropskih država zatvorili su Balkan, kao rutu kojom droga ulazi u Evropu i ide i dalje.

Nekoliko stotina tona kokaina je DEA zaplenila i Vučićevom narko kartelu. Latimnoamerički bosovi traže isplatu za isporučenu robu.

Vučić i njegov kartel je pod zaplenom imovine, računa… istragama. Istina, imaju još mnogo, mnogo novca, ali kao da nije njihov. Ni u moskovskoj banci, ni u banci u Pekingu.

I dok je pod bojkotom, Vučić se kurobeca, što bi rekli vranjanci. Pokušava da opsluži svoje verne sluge Sinišu Malog, brata…kumove.

Nikola Petrović je čovek čija majka, francuska državljanka je radila u Južnoafričkoj republici. Tamo je upoznala i Nikolinog  zvaničnog oca, koji je vodio gradilište Energoprojkta u ovoj zemlji. Škola mu nije išla od ruke, pa je prijavio da je vlasnik diplome crnačkog duhovnog univerziteta Omega, mada nema dokaza da je položio makar jedan ispit.

Ova država je članica BRIKS-a. Ima se posla. Napravili su novu maršutu trgovine belim prahom. Afrika je nova teritorija.

Uz JAR je Mauricijs, raj na zemlji. I ako se dnevno ubija po 30 ljudi, oni neće ići ulicama. Imaće svoje latifundije, čuvare. Nikola će dopremiti i avione iz Beograda.

Ostavljen od svih svojih pobratima, usamljeni Vučić će najteže podneti odlazak ruskog ambasadora Bocan Harčenka, koji se u septembru vraća u Rusiju. A tetošio ga je ovih sedam godina, istina, za velike pare, ali je Ukrajinac Harčenko hvalio i dizao u nebesa sve njegove zločine. Još više ga plaši dolazak izraelskog tužioca i policajaca koji žele da ispitaju njegovog dosadašnjeg savetnika, Srulika Ajnhorna zbog teških krivičnih dela, koja je počinio uz pomoć permijera Natenjahua. Mosad mu to neće oprostiti. A ni Vučiću.

Ni pobratim Aleksandar Soroš ne sme javno da se viđa sa Vučićem. Alek Vučić mu nije otišao ni na svadbu. Ali se sastao sa Vučićevim emisarom Markom Đurićem, koji je otišao u Ganu, u Akri je, javio je, ugovarao posao sa predsednikom ove države za uvoz 100.000 radnika. Tu se sastao i sa Sorošem, da nacrtaju nove rute transporta droge.

Iz Akre su brzo demantovali ministra Đurića, da nema ni govora o izvozu 100 hiljada radnika ove zemlje u Srbiji!

Latifundije su spremne u Južnoafrickoj republici za nove goste.

Vučića to, ipak, sve plaši. Šta će biti ako u Beogradu puste na slobodu Velju Nevolju i Marka Miljkovića pa ih pošalju u Afriku. I neće tražiti da donesu glave, samo malo kože, zbog DNK-a. Kod Velje važi zadatak – sredi ih sve i vrati se sam. Pre zalaska sunca.

DEA je vest o vraćanju mlađeg Soroša u poslove svoga oca i poslove sa Vučićevim kartelom istinski uznemirlo.

Kum i saradnici u poslu razrađuju saradnju sa afričkim zemljama, oko sigurnog transporta i pranja novca.To se dugo planira.

Udruženje-savez pod imenom Srpsko-Afrički Investicioni Forum registrovan na adresi Zrmanjaska 3/25, 11030, Beograd (Čukarica), Srbija, posluje od 11. Jula. 2017. godine, i do nedavno tom naoko bezazlenom udruženju građana, niko nije pridavao značaja. Sve dok evropski istražni organi nisu shvatili šta ustvari režim Aleksandra Vučića radi u Africi…

Privredna komora Srbije i Srpsko-afrički investicioni forum (SAIF) od te 2017. redovno organizuju poslovno-investicione skupove na kojima stalno pozivaju privrednike iz Srbije da više investiraju u Afriku. Ko pravilno „čita“ ovu poruku, znaće odmah da je nekakav mafijaški posao u pitanju.

Ali, kakav i kakvih razmera, tek nedavno je postalo jasno i evropskom tužilaštvu. Po običaju, Spoljna obaveštajna služba Ruske federacije znala je sve, još od same ideje AV i njegovih pomagača…

Naime, ovaj Forum je okupio oko 100 učesnika iz Južnoafričke Republike (JAR), Zimbabvea i drugih afričkih zemalja, kao i više od 30 firmi iz Srbije, ali i neke prikrivene kompanije iz Istočne Evrope.

Ovakav „poslovno-investicioni forum“ organizovan je zavnično sa ciljem da približi i predstavi mogućnosti za unapređenje zajedničkih aktivnosti i jačanje privrednih veza Srbije i zemalja u okruženju sa Afričkim unijom“. Nezvanično, to je postala Vučićev „rajski vrt“, obećana zemlje (kontinent) i najveća praonica prljavog novca koji njegovom režimu pristiže iz srpskog i međunarodnog podmezmlja i njihovih „poslovnih aktivnosti“…

Da nešto nije kako treba, jasno je postalo EU obaveštajcima kad su shvatili da je godišnja ukupna robna razmena između Srbije i Afričke unije prosečno manja od mizernih 17 milona američkih dolara.

Stvarni kraj srpskog diktatora najavile su poslednjih nekoliko godine te njegove „prekomorske“ i „transkontinentalne“ igre sa pranjem ogromnih suma novca, švercom narkotika i prodajom naoružanja, municije i vojne opreme, što na „belom“ što na „crnom“ tržištu Azije, Afrike i istočne Evrope (od početka rata u Ukrajini), u čemu je koristio i diplomatsko konzularne službe Republike Srbije. Ogromne štete koja je proizvela ta njegova „paralelna diplomatija“ (dakle, znana i neznana lica koja su u raznim AV mafijaškim operacijama, po njegovom ličnom diktatu koristila zgrade i službenike diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije), teško će se nadoknaditi u skorijoj budućnosti. Jer, to je delikatna služba koja se gradi „od temelja“, a on je ne samo srušio te temelje nego je od njih napravio grobnicu srpske diplomatije.

Ovakva mafijaška mreža srpskog diktatora konačno je početkom ove godine postala predmet detaljnih istraga evropskog tužilašta i bezbednosni službi u Evropi i van nje. Problem je, dakle, postao međunarodni.

Agencije za sprovođenje zakona i pravosudni organi iz Belgije, Nemačke, Danske, Grčke, Holandije, Velike Britanije, Rumunije, Španije, Portugalije, Malte i nekih drugih zemalja, već nekoliko godina u koordiniranoj akciji praćenja transfera ogromnih suma „prljavog“ novca (od tržišta narkotika, šverca oružja, trasporta „belog roblja“ i slično), došle su do neoborivih dokaza o ulozi režima Aleksandra Vučića i njegovih ključnih ljudi zatočnika organizovanog kriminala.

U ovako opsežnu istragu uključili su se Europol, Eurojust i Evropska bankarska federacija (EBF). Europolov Evropski centar za sajber kriminal (ECKSNUMKS) i Zajednička radna grupa za sajber kriminal (J-CAT), zajedno sa Eurojustom i EBF-om, dali su operativnu i analitičku podršku, tako da već sada, prema izvorima MT, ima dovoljno dokaza za aktiviranje pravosudnih postupaka i raspisivanja poternica protiv „najviđenijih“ članova režima srpskog diktatora, pa i njega lično.

Zbog svega ovoga, AV je danas na „tankom ledu“, jer posladnja osoba na koju računa istovremeno je i najmoćnija u EU: Ursula Fon der Lajen, predsednica Evropske komisije. Istina, njena „moć“ više ne postoji, poslednjih par godina, a sve glasnije i poslednjih meseci, u Briselu se uveliko govori o njenoj skandaloznoj ulozi u rasipanju novca evropskih poreskih obveznika, korupciji i vezama sa sumnjivim novčanim transakcijama u pravcu režima u Kijevu.

Istovremeno, i američki FBI i ruska Spoljna obaveštajna služba, iz razloga kontrole svojih interesa na tom kontinentu, odavno već prate šta rade Vučićevi trgovcu narkoticima i oružjem u tridesetak afričkih zemalja (i to uglavnom onih zemalja koje nisu priznale ili su povukle priznanje Kosova kao države).

Naime, AV režim obilato koristi navodno „bratske i prijateljske veze“ sa pojedinim afričkim režimima, a posebno njihovo „nepriznavanje“ Kosova, kao političko i diplomatsko pokriće za mafijaške poslove, pre svega za pranje novca preko navodnih investicija u ekspolataciju prirodnih resursa tih zemalja.

Pre nešto više od godinu dana, 24. maja 2024., Vučićev zlosrećni ministar spoljnih poslova Marko Đurić, zajedno sa tadašnjom predsenicom Skupštine Srbije, neartikulisanom kreaturom, Anom Brnabić, i ambasadorom Kraljevine Maroka u Srbiji, inače doajenom grupe ambasadora afričkih zemalja i šefova misija u Beogradu (Nj.E. Mohamed Amin Belhaž), otvorili su svečanu ceremoniju obeležavanja Dana Afrike i Dana prijateljstva sa narodima Afrike, u Palati Srbija. I tu se gore pomenuti klovn Marko Đurić „istrčao“ sa dve ozbiljno kompromitujuće rečenice: „Na početku mandata nove Vlade želim da prenesem svim okupljenima da smo dobili jasnu instrukciju i usmerenje od najvišeg državnog rukovodstva da pojačamo rad na unapređenju odnosa sa bratskim i prijateljskim državama Afrike. Sa državama Afričke unije ne delimo samo istoriju, već nas veže i zajednička budućnost u kojoj ćemo da rastemo i razvijamo se zajedno“…

A, to „najviše državno rukovodstvo“ bio je A. Vučić lično. Jer, u to doba, njegovi „afrički projekti“, uveliko su se nizali. Već 7. oktobra te iste godine, njegov ministar-oligarh, dolazi „u prijateljski Burundi“ i u toj dalekoj zemlji na afričkom kontinentu vodi potpuno besmislene razgovore „o digitalizaciji u finansijama i budžetskoj administraciji, saradnji u oblasti poljoprivrede, industrije, novih tehnologija, veštačke inteligencije, infrastrukture i saradnje univerziteta“. Zvanično, njegova navodna misija je bila „pokriće“ za prateće pripadnike AV mafije, koja je tamo stigla samo sa jednim zadatkom: da pronađe načina da „investira“ par stotina miliona „neopranih“ evra, daleko od EU i američko-britanskih zakona koji bi ih momentalno odveli u zatvor.

Dve nedelje kasnije, 21. oktobra 2024., Aleksandar Vučić izjavljuje da je „bezgranično zahvalan“ kraljevini Esvatini (bivši Svazilend) jer je „u teškim trenucima za Srbiju pokazala solidarnost sa njom i što se, kad je to mali broj zemalja smeo, isprsila u zaštiti našeg teritorijalnog integriteta i poštovanju rezolucija Ujedinjenih nacija“.

Pomislio bi čovek da se narod tog bivšeg Svazilenda digao na oružje, da brani celukupnost i nepovredivost granica Republike Srbije“, ali…Diktator kraljevine Esvatini (Svazilend), omogućio je uz pristojnu „ugradnju„, pranje još nekoliko stotina miliona američkih dolara iz narko-fondova naslonjenih na režim srpskog diktatora.

Toliko im je dobro išao taj posao, da su odmah ugovorili pranje još prljavog novca od šverca naoružanja i opreme, ali „redistribuciju“ municije i oružja, preko tog Esvatinija (Svazilenda), u sve zaraćene afričke države, ili, tamo gde je to moglo da se ugovori.  Da sprdnja sa građanima Srbije bude kompletnija, Vučić i Msvati Treći  održali su „plenarni sastanak“, svečano potpisivali nekakve sporazume, posle „okruglog stola“ pod nazivom „Srbija i Esvatini – Inovacija kao pokretač rasta„. Zvaničan izveštaj je bio da su „politički odnosi Srbije i Esvatinija bili nerazvijeni do pre nekoliko godina, a u poslednje tri je bilo nekoliko sastanaka zvaničnika dve države“. Jasnije rečeno: „a, onda ih je bog pogledao i dao im beskrajne mogućnosti pranja narko-dolara (i evra, od šverca naoružanja, municije i vojne opreme)“.

A, sve je počelo još u martu 2022. godine, kad je tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio posle sastanka sa predsednikom Donjeg doma Parlamenta Esvatinija, izvesnim Petrosom Mavimbeleom, da je odluka te južnoafričke države da prizna Kosovo  bila „rezultat nedovoljne komunikacije“. Jer, Esvatini (Svazilend) je priznao Kosovo još u aprilu 2010. godine. I dalje ga priznaje kao zasebnu državu, ali to srpskom diktatoru ne smeta, jer je, zaboga, veliki posao u pitanju. Barem par milijardi evra i dolara.

U to ime, pala je i „zdravica“ u Beogradu kad je na spektakularan način u srpsku prestonicu (od 18. do 19. oktobra prošle., 2024. godine) došao lično kralj Esvatinija, sa svojih 11 žena i velikom pratnjom. Na zajedničkoj konferenciji za štampu u Beogradu sa kraljem Esvatinija Vučić je rekao da „onima kojima je važno samo kad ovde dođu veliki evropski lideri, kažem da sam veoma ponosan što mogu da ugostim kralja Msvatija Trećeg i druge afričke lidere“ I dodao da je „Afrika jedan od ključnih kontinenata, to je kontinent naših prijatelja, bratski“.

Srpski diktator je u prisustvu diktatora Esvatinija govorio o pedesetak afričkih zemlja sa kojima njegov režim ima ugovor o slobodnoj trgovini, te kako „saradnja sa Esvatinijom pruža velika mogućnost za proizvode Srbije, pa će delegacija njenih ministara do kraja godine posetiti tu zemlju“. I, ta „delegacija“ koju je AV poslao, u pravu mafijašku misiju, uradila je sličan posao kao i „pratnja“ Nemnada Popovića „u proijateljskom Burundiju“.

Pet meseci kasnije, 5. marta ove 2025. godine, opet stupa na scenu ministar spoljnih poslova Srbije, Marko Đurić, sastajući se sa ministarkom trgovine, saobraćaja, industrije i turizma Republike Burundi Mari Šantal Nidžimbere, sa kojom je razgovarao o navodnom razvoju bilateralne saradnje, i „tradicionalno prijateljskim zemljama afričkog kontinenta sa kojima Srbiji radi na jačanju saradnje u oblastima od zajedničkog interesa“.

Potpuno nezainteresovanu gošću, tragikomični Đurić je izložio informacijama u vezi „aktuelne situacije na Kosovu i Metohiji, sa posebnim osvrtom na težak položaj Srba i pritiske sa kojima se svakodnevno suočavaju“.  Ali, ta gospođa iz bivše francuske kolonije, naučena samo na kriminalne poslove, pljačke i prevare u svojoj zemlji, došla je sasvim drugim razlogom: naime, još od 2022. godine u Srbiji se potpuno neočekivano pojavili brojni investitori iz tog Burundija. U registru APR-a, samo tokom njenog gostovanja, prijavljeno je 10 novih firmi čiji su osnivači iz ove afričke države, i sve su registrovane u formi društva sa ograničenom odgovornošću. Osnivački ulog im je bio 10.000 dinara, a imena firmi (ranije i kasnije registrovanih na građane Burundija), izgledaju ovako: Toussaint doo, Karabona doo, Listramona doo, Esperance doo, Hitimana doo, Rumaditex doo, Lamokidija doo, Hananey doo, Musaga trade doo, Kabavete doo i slično…

Kao pretežna delatnost svake od ovih firmi registrovana je trgovina na veliko metalnom robom, instalacionim materijalima, opremom i priborom za grejanje. Svi su overili osnivački akt na istom mestu, kod iste javne beležnice u Pančevu i svi su prijavili istu adresu prebivališta: Pančevački put BB. Dakle, nigde! Propisno su platili naknadu za overu od 2.880 dinara.

Sve firme imaju po jednog vlasnika sa 100% udela, koji je ujedno i direktor. Kako su građani tog dalekog Burundija, gde vlada opšte siromaštvo i gde često nema ni vode ni struje, gde policija prekomerno hapsi, prebija, a često u ubija, počeli da dolaze masovno u Srbiju, kao zemlju Evrope za koju im nije bila potrebna viza? Da li zato da kasnije odu u EU, ili za poslove „ispod radara“, koje niko nikada neće videti? Uprkos „diskreciji“, već pomenuti istražni organi Evropske unije shvatili su šta se dešava i lično Aleksandra Vučića obavestila početkom ove godine da su svi useljeni već odavno „praćena lica“ i da mu taj posao neće proči kako je zamislio.

Iz najpouzdanijih izvora MT, vrlo bliskim vrhu države, reč je bila o otvorenoj pretnji srpskom diktatoru.

Zašto je Vučić uporno poručivao studentima i građanima u pobuni  da neće raspisati izbore. Da ako žele da ga sruše s vlasti, onda moraju da ga ubiju!

Upućeni tvrde da je sve spremjeno za bekstvo. Tone zlata, koje je pokazala guvernerka Tabaković, a koje niko ne zna gde se nalaze i čuvaju, milijarde dolara u Dubaiu. Ali Vučić je svestan da nigde nije dobro došao. Da ide u nepoznato, u pako.

Možda se početkom septebra pojavi na Informerovoj televiziji i zacvili. “Ubite me, ja nemam gde da odem.“ I onda dolazi Velja Nevolja…