„Cilj je jasan!“ Tom rečenicom svoje motive objašnjava tek svršeni student, koji je iz Zrenjanina krenuo u Vršac, da na štakama, peške prevali 100 kilometara. On je jedan od sto osam zrenjaninskih studenata, maturanata i građana koji od jutros pešače.
Nisu svi Vojvođani „Lale“. To su samo Banaćani. A gde je Banat, tu je i inat. U centru Zrenjanina danas čudna mešavina prkosa i ljubavi, koja se prenosi sa generacije na generaciju. A ovi mlađi planiraju da izližu patike pešačeći kroz zaboravljeni i najsiromašniji deo Vojvodine – Južni Banat. Večeras će spavati u Sečnju, da bi sutra nastavili.
„Krećemo se ka Plandištu. U zavisnosti od pešačenja, ne mogu tačno da kažem kada stižemo tačno u Plandište, to je promenljivo. Ali tamo imamo obezbeđen smeštaj, tamo su nam meštani pomogli kad je to u pitanju i iz Plandišta u subotu krećemo za Vršac. Imamo nekih 20 kilometara i plan je da stignemo do 15h u subotu u Vršac“, kaže Tijana Kostadinović, studentkinja Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin“.
Poslednji predah pred polazak suštinski nije bio odmor, jer su tišinom podsetili na one kojih više nema, a čija smrt je razotkrila sve zbog čega su danas tu gde jesu. Umesto pucnja za start, neko je samo uzviknuo neformalni slogan studentskih šetnji.
„Pumpaaaaj! Samo malo prolaza!“.
Krenuli su iz Zrenjanina, a put će ih voditi kroz Lazarevo, Sutjesku, Sečanj, Boku, Stari Lec, Hajdučicu i Plandište. Već na samom startu, poslali su ljubav meštanima, koja nije ostala neuzvraćena.
Dok su meštani mahali, studenti su skandirali „Studenti vas vole“.
Među onima koji pešače stabilnim tempom od pet kilometara na čas je i Aleksandar, koji je na put od sto kilometara krenuo na štakama.
„Cilj je jasan, idemo do kraja“.
N1: Kakva povreda je u pitanju?
„Skorašnja operacija, doktor mi je zategao tetivu mišića noge, ne osećam celu nogu, ali idemo do kraja“, kaže on.
N1: Pa šta je to što vas je motivisalo da uprkos povredi krenete na ovako dug put?
„Pre svega, nešto mora da se menja. Zahtevi da se ispune, o vlasti da ne pričamo, ali sva ova ljubav prijatelja, drugara, studenata, svih ljudi koji nas okružuju… Meni je drago da se Zrenjanin digao u ovolikom broju. Svi kažu za Zrenjanin da je grad duhova, ali nije, definitivno“, kaže Aleksandar.
Iako do najvetrovitijeg grada u Srbiji mogu kolima za sat i po vremena, studenti su odlučili da idu peške. Upravo njihovo prisustvo u malim mestima, siromašnim i odsečenim od gradskih centara daje pravi vetar u leđa građanima.
„Govorimo stalno o nacionalnim frekvencijama. Studenti su sa ovim svojim štafetama, pešačenjima zapravo uveli novu nacionalnu frekvenciju, tamo gde nismo dopirali“, kaže akademik Vladimir Kostić.
„Znate vi kako je u nekom selu koje se informiše preko Pinka, RTS-a, oni nemaju internet, to su stariji ljudi koji uglavnom rade na zemlji, i onda se kod njih pojavi grupa studenata i onda ih oni dočekuju kao nekad Tita što smo mi dočekivali“, kaže novinarka lista Danas Safeta Biševac.
Štafetu mladosti nekad je organizovala vlast, a današnja mladost štafetu nosi nezavisno od bilo čijeg uticaja. Zato, njihovoj proceni da tabanaju širom cele Srbije treba verovati, smatra novinarka Danasa, jer misli da je i fizičko iznurivanje zapravo dobro promišljeno.
„Sve poteze koje su studenti do sada povlačili su apsolutno impresivni. Nigde nisu napravili grešku, a s druge strane, vlast ide iz greške u grešku“, kaže Biševac.
A mladost Srbije – iz sela u selo. Ako ništa drugo, ovaj put je barem celim putem ravno.