Vučićeva svesrpska kletva

Portal Slavija info uz ekskluzivnu dozvolu uredništva magazina Tabloid i Milovana Brkića objavljuje kolumnu Dragomira Anđelkovića urednika koja će se pojaviti u narednom broju ovog dvonedeljnika, koji u poslednjih mesec dana izlazi samo u internet izdanju.

Analiza

Vučićeva svesrpska kletva

Prema našem narodnom predanju, kada je ogromna turska vojska upala u Srbiju, osmanlijski sultan Murat poslao je našem knezu Lazaru ultimatum sa zahtevom da mu se pokori i pristane da bude vazalni vladar. U njemu je poručio: „Nit’ je bilo, niti može biti jedna zemlja a dva gospodara. Carovati oba ne možemo, već mi pošlji ključe i harače. Ako li mi to poslati nećeš, a ti hajde u polje Kosovo, da sabljama zemlju dijelimo.“ (Narodna pesma: Kneževa kletva.)

Dragomir Anđelković

Vladar Moravske Srbije odgovorio je na jedan od dva načina koje je turski car ponudio. Krenuo mu je u susret sa vojskom, prethodno proklevši sve one Srbe koji se ne odazovu na njegov poziv da brane zemlju (u duhu vremena, naravno, to se odnosilo samo na velika{e i njihove vitezove). U bici koja je usledila, iako pouzdano ne znamo kako je okončana, jasno je da je srpski knez poginuo (kao i turski car). Srbija se održala još šezdeset godina, a da nije bila paralisana neslogom vladajućih krugova, mogla je bar još neko vreme da potraje (Smederevo, tada verovatno najbolje utvrđen grad u Evropi, nije u borbi izgubljeno, već je bez ispaljenog đuleta 1459. predato Turcima). Ali to sada nije tema. Bitno je kako bi Vučić odgovorio Muratu da je krajem 14. veka bio vladar Srbije.

O tome šta bi uradio, na osnovu njegovih nacionalnih nedela možemo da zaključimo. Ali da se ne zamaramo kopanjem po prošlosti, možemo da krenemo kraćim putem. Nedavno je Alek dao intervju za jedan švajcarski list, u kome je pojasnio šta za njega znači kompromisno rešenje srpsko-albanskih odnosa. Istakao je da je neprihvatljivo da jedna strana sve dobija a druga izgubi, te da su u skladu sa tim Beograd i Priština nedavno bili nadomak dogovara. Do njega nije došlo jer je albanska strana izbegava da formira Zajednicu srpskih opština.

Jasno je da Vučić misli na pregovarački proces koji je bio u toku 2023. godine, u čijem središtu se nalazio francusko-nemački plan.  Po njemu Beograd je dužan da se prema Kosovu odnosi u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, poštujući njegov „suverenitet“ i
„teritorijalni integritet“. Ujedno, Srbija se slaže da ono uđe u sve međunarodne institucije. Sve u svemu, radi se o faktičkom priznanju naše secesionističke pokrajine (neko vreme ne moramo da sa njom zvanično uspostavimo diplomatske odnose). Vučić, prihvatajući protivustavno taj plan u svoje ime, slž`io se da Kosovo više nije naša pokrajina već je nezavisna država.

Zauzvrat, Srbi bi dobili autonomiju unutar tzv. države Kosovo. Ona bi bila kategorički drugačija od onoga što je predviđeno Briselskim sporazumom iz 2013, jer tamo se radi o srpskoj samoupravi unutar statusno nedefinisanog Kosova. U pitanju je bio tehnički dogovor, dok je 2023. nesumnjivo statusni. No, Kurti na to nije pristao. Lider tamošnjih Albanaca želi da Srbi na Kosovu postanu obična nacionalna manjina (a ne sa me|unarodno potvrđenim autonomnim pravima) ili da se isele. Opet, Aleku je to neprihvatljivo, ne što mu je stalo do Srba sa Kosova i Metohije, već kako bi i dalje mogao da vara građane ostatka Srbije. Ako i malom Muji postane jasno da su stvari crno-bele to ne može.

Potrebno mu je da budu crno-braon-bele; svakako tamne za nas ali sa mogućnošću za njega da nastavi da manipuliše. On je Srba gurnuo u, bar, peti krug pakla, kada je posle ukidanja srpskih institucija na severu Kosova usmerio tamošnji naš narod da izađe i iz prištinskih organa. Sada Srbi u opštinama gde ih je 98 posto imaju albanske lokalne vlasti i policiju, što njihov težak položaj čini skoro nepodnošljivim. To je Vučić namerno izazvao krajem 2022, očekujući da će se sporazumeti sa Aljbinom 2023. oko ZSO.

Onda bi Srbi dobili nešto i prešli u 1 ili 2. krug pakla, što predstavlja autonomija unutar nezavisnog Kosova na koje je Alek pristao (pre njega su na severu Kosova bili u čistilištu što znači između raja i pakla). To bi prikazao kao svoju veliku pobedu. Bokan, Šešelj ili neko njima sličan, ustvrdio bi da je on novi knez Lazar, ali još veći od starog, jer nije pao na bojnom polju već je diplomatski spasao svoj narod. Zbog tvrdoglavog Kurtija stvari su ispale drugačije. Sada Vučić mora da se žali stranim medijima da zbog njega nema „kompromisa“ i da uporedo pojačano propagandno drogira one Srbe koji ne vide šta je uradio, kako se to ne bi promenio te bi uz sebe i dalje imao deo naroda (nesumnjivo onaj što je ispod nacionalnog proseka inteligencije).

Da se sada, pošto smo ponovili gradivo o njegovoj kosovskoj veleizdaji, vratimo u 14. vek. Samozvani knez Vučić bi tada Muratu odgovorio: „Oj Murate uzvišena glavo, evo tebi ključeva od Niša i Prizrena tvrda, evo tebi sve što imam od Miratovca (selo na jugu Srbije) do kapija Biograda slavna. Narod tamo ti globi do bola, isteraj mu svaki dukat žuti. Mene pusti da kao tvoj sluga, još malčice pljačkam na severnoj strani. Kad prikupim tovara sto blaga, otići ću ja podalje, a tebi ću i te zemlje dati, da poturči raju što sad’ tamo živi.“ I dodao bi kletvu: „Proklet bio ko se mojim lažima ne opio, da Srblje mogu mirno da prevarim“.

Ako je Murat bio zahtevan kao Kurti, to bi sve odbio. Vučić bi odmah morao da beži. Svakako ne bi reskirao glavu i već prikupljena vreće dukata da se suprotstavi. Sre}om po njega, Aljbin je mnogo manji igrač i otima samo deo Srbije a ne traži vlast nad njom u celini. Zato je umesto da pakuje kofere, Alek bez Kosova mogao pre desetak dana da u Beogradu organizuje pozerski Svesrpski sabor. Slavilo se nacionalno jedinstvo i zalaganje za odbranu srpskih interesa, dok ih onaj koji iza te manifestacije stoji, brutalno gazi. Uprkos tome {to se u usvojenom nacrtu Deklaracije o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, govori i o Kosovu i Metohiji, posle svega što je Vučić uradio u vezi sa njima tako da tamo više nije ostalo ni „S“ od Srbije, niti je pretekla jedna jedina lokalna srpska čizma na terenu, nesumnjivo je da se radilo o ispraćaju Kosova. Ode ono u Savet Evrope, Parlamentarnu skupštinu NATO i ko zna gde sve još – kao nekada mladi Srbi u vojsku. A Vučić prelazi na kupovinu vremena za svoju egoističnu i nacionalno destruktivnu vladavinu, zapadno od Drine.

On mora Amerikancima i njihovim vodećim evroatlantskim partnerima, da plaća harač za nastavak autokratske-kartel vladavine. Pošto je potrošio kosovske monete, sada prelazi na one sa natpisom Republika Srpska. Otuda je ona i bila centralna tačka sabora sa srpskim odrednicama a antisrpskim namerama. Vučić se sad intenzivno ubacuje u proces odbrane RS, kako bi je potkopavao i u fazama, kao i prethodno Kosovo, isporučivao NATO otmičarima. Kao što je jasno rekao šta hoće u vezi sa našom južnom secesionističkom pokrajinom u najnovijem stranom intervjuu, to kada se radi o Srpskoj posredno nagoveštava svojim zaklinjanjem u privrženost njenom očuvanju u Dejtonskom formatu.

Setimo se šta su Vučić i Nikolić poručivali 2012: „Nije realno da mi ponovo zavladamo Prištinom, ali ni Albanci Severnom Mitrovicom“. Sada oni nju – koja im je bila van domašaja – kontrolišu kao i Prizren koji su pomenute godine držali u svojim rukama. Na drugoj strani Drine, postmoderni evroatlantski okupatori, do sada su od RS oteli oko 70 ovlašćenja koja su joj pripala Dejtonskim mirovnim dogovorom, odnosno Ustavom BiH koji predstavlja njegov aneks. Šta mislite koliko će ih preuzeti u narednom periodu pošto se Vučić proglasio za lorda protektora RS? I kojom će to brzinom ići?

Da sam ja na mestu rukovodstva Srpske i njenog naroda, pou~en kosovskim primerom, mnogo više bih se zabrinuo što mi je Alek „saveznik“ nego Kristijan Šmit neprijatelj. I ovako sam jako opterećen njenom sudbinom, pošto mi je pogled na svet svesrpski (a ne srbijanski). Živim u Beogradu i šumadinac sam poreklom, ali mi je sigurno do RS mnogo više stalo od Vučića, koji – stoga što su mu koreni u srednjoj Bosni (koja nije u njenom sastavu ali je potekla iz istog zemaljskog okvira kao i ona) – stalno ističe da zbog RS čupa kosu, roni suze i pije loše vino (kako bi mu bilo još teže). Kako neko reče: Vučć} je najveći pobednik svih naših poraza!

Štaviše, ne samo što koristi naše nacionalne tragedije da lično-partijski profitira, već nas i gura u njih. Kako kažu zli lekari (koji su, uveren sam, u velikoj manjini kao i pripadnici skoro svih drugih profesija, za razliku od zlih političara koji dominiraju): „Para se uzima dok je suza u oku“. Što su Srbi u većim mukama on koji njima doprinosi kako bi plaćao danak vašingtonskom sultanu i njegovim vezirima, lakše će se predstavljati kao borac za nacionalni spas. I sve tako dok od srpskih interesa ne ostane samo garež.

On će tada negde otići, a imaće sa čim (ima i sada samo je beskrajno vlastoljubiv i pohlepan pa namerava da cedi vodu i iz suve drenovine dok god je to moguće). Toliko o posledicama Svesrpskog sabora, pod nazivom „Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Srpska“. Srbija je već osakaćena, Srpskoj se sa Vučićem dobro ne piše; jedino je prvi deo naziva manifestacije adekvatan. Napravimo malu istorijsku paralelu sa Trećim Rajhom. Šta je nastavak onoga: Jedan narod, jedan sabor? Naravno jedan vođa. Živimo u zemlji koja ima samozvanca koji je umislio da je srednjovekovni samodržac, kome je tata ostavio sve srpsko, da kao beskičmenjak Geda iz Balaševićeve pesme, „propije“ naše zemlje kako mu se ćefne. Ako nastavimo to da mu dopuštamo, onda bolje i ne zaslužujemo!