„Otkako su počeli ovi protesti, policija se ne zaustavlja ni pred čim. Ljudi bivaju pretresani i prebijani, bez obzira da li su muškarci ili žene, građani ili novinari“, kazao je novinar Radara Vuk Cvijić za italijanski list „Domani“.
Kako navode, stvari su se dodatno pogoršale izborom Donalda Trampa, koji je uskratio sredstva Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) namenjena informativnom pluralizmu, ostavljajući brojne nezavisne medije bez finansiranja. U kontekstu sve većih finansijskih i bezbednosnih teškoća, biti novinar u Srbiji postaje sve komplikovanije.
„Naša vlada već dugo pokušava da uništi slobodnu štampu, i to kako pritiskom na oglašivače, tako i frontalnim napadom na reportere i medije koji nisu pod njenom kontrolom“, objašnja Cvijić za Domani.
Napadi na medije
Domani piše da vlast ima mnogo „strela u svom luku“.
Reforme za medijski pluralizam posle balkanskih ratova nikada nisu do kraja sprovedene, kao ni one za odvajanje pravosudne vlasti od izvršne. Zatim kontrolu nad finansiranjem medija, što je postalo još važnije nakon ukidanja američke podrške.
Kako navode, još 2022. godine nacionalna frekvencija za emitovanje nije data televiziji N1, jednom od retkih medija u Srbiji koji daje široku pokrivenost antivladinim protestima. Odluka je od početka delovala politički motivisana i ograničila širenje kvalitetnijih informacija. U julu ove godine, i N1 i Nova optužene su da su „teroristički kanali“, a u redakciju je stiglo anonimno pismo sa tekstom: „Setite se šta se dogodilo sa Šarli Ebdo“.
Cvijić im objašnjava zašto nije iznenađen.
„Napadi su svakodnevni. Govorio sam na jednom skupu na Filozofskom fakultetu početkom jula, kada su uhapsili studenta koji je radio kao fotoreporter za studentske medije samo zato što je objavio snimke,“ Te iste večeri, policija je napala Cvijića dok je izveštavao sa mirne blokadu saobraćaja ispred Pravnog fakulteta u Beogradu.
Iznenada, zasule su ga palice.
„Policija nije želela da zabeležim nasilje nad studentima. Predstavio sam se kao novinar, podigao ruke, ali su me ipak napali. Tačno su znali šta rade, ali nisu hteli da ostave tragove,“ kazao je Cvijić ovom italijanskom mediju.
Oni podsećaju da je među prebijenima bile i profesorka Biološkog fakulteta Biljana Stojković i bivša sudija Ustavnog suda Radmila Dragičević Dičić, tužiteljka koja je istraživala političko ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003.
Na pitanje o motivima napada, Cvijić odgovara da su se policajci ponašali isključivo da bi „održali lekciju studentima“.
„Poslednji put kada je autonomija univerziteta bila tako otvoreno narušena bio je 1941, za vreme nacističke okupacije Srbije.“
Nasilje u porastu
Domani navodi da se policijsko nasilje pogoršalo tokom poslednjih godinu dana.
„Otkako su počeli protesti, policija se ne zaustavlja ni pred čim. Ljudi se pretresaju i tuku, bez obzira da li su muškarci ili žene, građani ili novinari. “
Još gore je to što mnogi policajci nisu prepoznatljivi: Čitava jedinica žandarmerije se kreće maskirana.
„Ne možemo znati ko su oni, za razliku od ostatka policije, oni nemaju identifikacione brojeve i njihove značke nisu vidljive,“ objašnjava Cvijić i navodi da to izaziva sumnju To mnoge navodi da posumnjaju u upotrebu batinaša, opremljenih uniformama koje je izdala vlada, da obavljaju prljavi posao koji oficiri ne mogu – ili ne žele – da rade protiv studenata i novinara.
Kako se dalje navodi u tekstu, ovo je stvorilo uznemirujuću atmosferu nekažnjivosti koja okružuje postupke policije i pristalica vlade, podsećajući da nijedan sud nije istražio napade koje su počinili organi reda ili grupe koje podržavaju SNS, vladajuću stranku, političku ideju predsednika Aleksandra Vučića.
Kao „opipljivi simbol ove klime“ italijanski medij označava paravojni kamp u Pionerskom parku, poznatiji kao Ćacilend, gde od marta „okupatori“ kampuju ispred Parlamenta – ultraši, veterani balkanskih ratova, paravojne grupe koje simpatišu vladu, pa čak i nekoliko studenata – napali su osam novinara. Poslednji je bio snimatelj koji je iz daljine snimao šta se dešava u parku.
Nijedan sud nije pokrenuo istragu o ovim napadima na štampu, koje policija nikada nije ozbiljno pokušala da zaustavi, uprkos desetinama policajaca koji su svakodnevno raspoređeni da zaštite Ćacilend, navodi ovaj list.
Studentski protesti probudili su nadu u drugačiji političko-medijski sistem, ali pritisak na novinare stalno raste, još od Vučićevog dolaska na vlast 2012. U rang-listi Reportera bez granica, Srbija je za 13 godina pala sa 80. na 96. mesto.
Vučićev odnos prema novinarima ogolio se i 20. jula kada je izjavio na TV-u da treba „ukloniti sve krivične prijave protiv onih koji su napali Verana Matića“, novinara pod policijskom zaštitom još od 2015. godine.
Vučić i mediji
Domani napominje da Vučićev loš odnos sa medijima nije od danas.
Cvijić objašnjava da je ona devedesetih godina bio ministar informisanja pod Slobodanom Miloševićem, te da se mnogi sećaju njegovog zakona o informisanju iz 1998. godine, kojim je stranim medijima zabranjen rad u Srbiji. Takođe je omogućavao operativcima ministarstva da pregledaju novine jutro pre objavljivanja, pa ako nešto nije bilo u skladu sa stavom vlade, objavljivanje je moglo da bude blokirano, bez objašnjenja.
Podseća se i da je ovaj zakon doveo do privremenog zatvaranja nezavisnih medija Dnevni telegraf, Danas i Naša borba u roku od nekoliko nedelja. Vučić se javno izvinio zbog tog zakona 2012. godine, međutim, kasnije se vratio svom mladalačkom stavu.
„Posle 20 godina, kada je postao prvo premijer, a zatim predsednik Republike, odlučio je da završi posao koji je započeo – vršenje pritiska na medije tako što ih kontroliše. Navikli smo se na to, sada nam deluje čudno kada nam dozvoljavaju da slobodno pišemo. Ali sve je teže to učiniti,“ zaključuje Cvijić.