VUK JEREMIĆ: Ako Vučić potpiše u ponedeljak – Kosovo je nezavisno, a onda daje i Srpsku

U visokim diplomatskim krugovima zaista se očekuje da će u ponedeljak u Briselu Vučić i Kurti u načelu prihvatiti, a možda čak i parafirati plan o uspostavljanju međunarodne jednakosti Beograda i Prištine.

Ne želim da verujem da je to istina, i još uvek se nadam da do toga ipak neće doći.

Ako se dogodi, to bi značilo da je Vučić u ime Srbije, na međunarodno-pravno obavezujući način, prihvatio da je “Kosovo” država. Bez obzira na sav spin i propagandu kojom bi to pokušalo da se zabašuri, stvar je vrlo jednostavna. S obzirom da je Srbija država, ako pristane na jednakost sa “Kosovom”, nedvosmisleno bi prihvatila da je i “Kosovo” država.

Odnos Srbije prema članstvu “Kosova” u međunarodnim organizacijama može i ne mora eksplicitno stajati u sporazumu, ne pravi nikakvu razliku.

Prihvatanje ovog sporazuma bila bi nacionalna katastrofa i paklena veleizdaja, sasvim sigurno najveća koju je Srbija doživela u ovom veku, a verovatno i uopšte.

Posledice ove izdaje bile bi bezmalo tragične. “Kosovo” bi uskoro priznalo pet članica EU koje to do sada nisu učinile, nakon čega bi ono ekspresno bilo primljeno u NATO i Savet Evrope. UN i UNESKO bi bili sledeći. Za nekoliko godina, Albanija i “Kosovo” bi se i zvanično spojili u jedinstvenu albansku državu, koja bi imala dalje teritorijalne aspiracije prema Srbiji, ali i prema drugim državama Zapadnog Balkana, što bi neizbežno vodilo ka novim tenzijama i sukobima. Bez obzira na to šta bi na papiru stajalo vezano za SPC, sve naše crkve i manastiri u pokrajini bi u roku od jedne decenije bili preuzeti i albanizovani.

Vučić bi u Briselu, Parizu i Berlinu dobio tretman sličan Zelenskom. Dobio bi i potpuno odrešene ruke da uradi šta god poželi u Srbiji, od toga da brutalnom silom slomi otpor kopanju litijuma do toga da se na račun budućih generacija zaduži za dodatnih nekoliko desetina milijardi evra, od kojih bi se lavovski deo prelio u privatne džepove preko ugovora između države i firmi bliskih režimu.

S obzirom da bi Vučić dokazao da je spreman na sve, SAD i EU bi otpočeli sa njim razgovore o budućnosti BiH, sa ciljem da se revidira Dejton i ukinu najznačajniji elementi autonomije Republike Srpske. Taj proces bi trajao godinama, za koje vreme bi se smenjivali evropski i američki izvestioci, kancelari i komesari, samo bi Vučić bio konstanta. Sa aspekta srpskih nacionalnih interesa, taj proces bi se završio isto kao i kosovski – veleizdajom.

Srbija se u međuvremenu u realnosti ni za pedalj ne bi pomerila ka Evropi, niti na bilo koji način promenila na bolje – naprotiv, nastavila bi da nazaduje. Svi naredni izbori bili bi još manje slobodni od onih koje smo imali do sada, i to uz odobravanje posmatrača iz Evropskog parlamenta. Brnabićku bi na mestu premijera u jednom trenutku zamenili Mali ili Vesić, dok se na to mesto ne vrati Vučić po isteku predsedničkog mandata 2027. “Stručnjaci”’ bi kao na ringišpilu ulazili i izlazili iz vlada, uz podršku stranih kompanija i domaćih tajkuna i hohštaplera, koji se okupljaju u restoranima u “Beogradu na vodi” i po prijemima u ambasadama.

Zemlju bi u sve većem broju nastavili da napuštaju najbolji i najsposobniji, ostavljajući upražnjena mesta onih koji odlaze u penziju i na onaj svet. Ono malo ljudskog i profesionalnog otpora korumpiranom i nasilnom jednoumlju u svim sferama društva, nestalo bi.

Izgubili bismo dostojanstvo i nadu da ćemo spokojno dočekati starost.