Ne bih rekla da je voditeljka TV Hepi Katarina Korša bila sarkastična kada je u razgovoru sa direktorom Srbija Gasa Dušanom Bajtovićem izjavila, citiram: „Da, napredak Srbije se i vidi u tome… Mi se jesmo malo razmazili za neke stvari kada govorimo o tome da smo se navikli da imamo uvek pune rafove hrane, da imamo struju. Mi nemamo osećaj, pa odmah zovemo kada su nam radijatori mlaki.“
https://slavija-info.com/wp-admin/post-new.php?wp-post-new-reload=true&wp-post-new-reload=true
Čitala sam ovo nekoliko puta, da vidim da me nije obuzela neka zla krv, pređe to lako kad živiš u ovakvom društvu, odmah kamen u glavu… Ali, ne. Dobro sam. Ova voditeljka mi je čak i simpatična. Odavala je utisak da nije u stanju da odvali glupost… sve dok ispred nje nije seo Bajatović koji je došao da priča o zalihama gasa i njegovoj ceni.
Jasno je da je Katarina htela da „veliki“ napredak Srbije opiše činjenicom da sve imamo, pa čim nešto malo prifali – dramimo, pardon – postajemo razmaženi.
Sad mi je jasno koji se *urac dešava sa mnom. Pa, ja sam razmažena! To je to!
Ne znam samo otkud mi ideja da zovem Toplanu kada ni 15. u opštini Bačka Palanka nisu uključili grejanje, pa smo se ugrevali sa klima + uljani radijator + mala grejalica za kupatilo. U pravu si Katarina, razmažena sam. Umesto da uradim dvadeset sklekova, pogužvam se sa mužem, dete obučem u skafander… ja kukam što je u stanu hladno. I to još uredni platiša!
I znala sam, tačno sam znala, da jutros nisam smela tako bahato da kupim i hleb i voće i mleko i jogurt, a da se ne pobijem sa nekim oko artikla. Bahatim se. Piz*a mi materina, ko da nisam odrastala u vreme kada je na rafovima seoske prodavnice dužine pet metara svaki stajala jedna kesa kukuruznog smokija ili dve kutije užeglih pralina, a mama malo niže molila prodavca Milana da joj ostavi litar ulja kad i ako ulje stigne. Molba za štelu za ulje.
I to sa strujom, ista stvar. Otkud meni pravo da u naprednoj Srbiji očekujem da baš svaki dan imam struju? Možeš misliti. Sve je Katarina u pravu. Šta će nam struja svaki dan po ceo dan. Iovako smo se devedesetih navikli da je 8 sati nemamo, pa 2 sata imamo. Pa dođe struja, ali nikako da nagura voda. Pa se prethodno nakupljena, a ne iskorišćena za polivanje nužde voda greje u loncima. A ako u međuvremenu nestane struja, polivamo se pod treperavim svetlom sveće. Nema struje, nema grejanja, nema vode. Samo ta je*ena razmaženost, je l tako Katarina?
Ilustacija FOTO: ShutterstockOvo je bila satira, svaki pasus gore.
A ono što je Katarina izjavila je nepromišljenost koja vređa svakog ko je živeo u devedesetim kada je svega bilo, samo ne razmaženosti.
Nije bilo prostora za razmaženost između tuče za hleb koji se bacao u narod iz prikolice kamiona, grejanja vode u loncima, dilovanja benzina, ulja, brojanju nula na novčanicama čija se vrednost menjala preko noći, traženju bilo čega na praznim rafovima radnji.
Ja sam Katarina ovo živela i zato danas hoću da budem razmažena, zapravo hoću samo ono što mi sleduje kao građaninu ove države. I prestanite više da zajebavate ovaj narod da je razmažen kada očekuje ono što mu sleduje. To je i dovelo do masovnog grbavljenja ljudi kojima se odmah urla u lice da su razmaženi ako kažu u punoj čekaonici da im nije dobro, ako dođu u prodavnicu u 10 do devet, ako pitaju da li je meso sveže, ako žele da znaju zašto im je račun za struju visok, ako žele da znaju zašto nemaju internet, mrežu, zašto bivši muž još uvek nije počeo da plaća alimentaciju, zašto se kasni sa radovima, zašto kupljeni proizvod ne radi posle dva dana korišćenja… Ovde čim pitaš ili tražiš nešto što je normalno, razmažen si, drčan, bezobrazan.
Izvini Katarina, ali si ga stvarno lupila i ostala na stolici, ispred Bajatovića živa da u nekom narednom uključenju možda kažeš kako smo mi zapravo srećan narod.
Jovana Kešanski