Čekajući sahranu

Svi u vrhu naprednjačkog kartela znaju da je njihovo vreme prošlo, ali veštački, lažima i nasiljem, pokušavaju da produže boravak na vlasti kako bi zgrnuli još koji milion. Politički upokojenom tiraninu veštačko disanje daju njegovi kriminogeni lojalisti u policijskim uniformama. Zločinima nad studentima i pobunjenim građanima istakli su se Marko Krička, Radoslav Repac, Mirko Mijučić, Mićo Kljajić i drugi komandiri Žandarmerije, Beogradskog odreda i raznih parapolicijskih formacija. Vučićevi batinaški odredi, policijski i mafijaški, samo u Beogradu, za prva tri dana jula, uhapsili su više od 550 građana. Uzalud im trud, nasiljem ne mogu da zaustave promene i oslobođenje Srbije od tiranije.

Predrag Popović

Pre nekoliko godina, Beograđanin Slobodan P. (53) je svoju preminulu majku Stevanu (87) zakopao u garaži kako bi prikrio njenu smrt i nastavio da prima penziju od preko 700 evra. Danas istu prevaru sprovodi naprednjački kartel, koji skriva istinu o tragičnom kraju režima Aleksandra Vučića.

Morbidni pripadnici dvorske svite ne žele da priznaju da je crkao zločinački sistem, kojim su opljačkali javne resurse i tuđu privatnu imovinu. Da bi mogli, bar još mesec-dva, da čerupaju budžet, uzimaju provizije iz infrastrukturnih projekata, švercuju drogu i oružje, pa i da odlažu suočavanje sa zakonom, oni stvaraju lažni utisak da je njihov vođa još politički živ. Uporno, ali uzaludno daju veštačko disanje kriminalno-koruptivnoj lešini, koja širi neprijatne mirise raspadanja preko Pinka, Informera i ostalih trovačnica.

Vučić je gotov! Trinaest dugih i mračnih godina uništavao je Srbiju. Rasprodavao je državnu imovinu, pa i celo Kosovo i Metohiju, osiromašenom društvu je nametnuo robovlasnički sistem, zadužio je ovu i nekoliko sledećih generacija. Surovu tiraniju održavao je krađom glasova, pretnjama, ucenama i nasiljem. U kriminal je uvukao sve članove svoje porodice, stranačke kolege, kumove i ostale saučesnike u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.

Na kraju, pao je čim je narod ustao. Pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice nije ubijeno samo šesnaest slučajnih žrtava, pod tih dvesta tona betona smrvljen je i ceo naprednjački kartel. Istovremeno, ta tragedija je podstakla narod na pobunu, na odbranu prava na goli život. Bunt, koji su pokrenuli i proširili studenti, promenio je Srbiju.

Iz podruma u Jajincima, vlast je izašla na ulicu. Isto tako, pravda se iz tužilaštava i sudova prelila na gradske trgove i bulevare. Informisanje, od koga su odustali propagandni mediji, preselilo se na društvene mreže i internet portale. Srbija se podelila na dve epohe, oličene u nasmejanim, raspevanim i samouverenim studentima i pobunjenim građanima i, s druge strane, režimskim batinaškim eskadronima pod fantomkama. U takvim okolnostima, normalni ljudi mogu da očekuju konačnu pobedu i oslobođenje od tiranije, a Vučićeve mafijaške ortake čeka budućnost iza rešetaka.

Više instinktom nego intelektom, Vučić je postao svestan da mu nema spasa. Osam meseci, otkad je pala nadstrešnica do danas, izbegavao je odgovornost isključivo lažima i agresijom. Ceo život se provlačio na taj način, pa nije odgovarao za ratno huškanje i profiterstvo tokom krvavog raspada SFRJ i, naročito u vreme NATO bombardovanja.

Oprošteni i zaboravljeni su mu svi gresi iz prvog perioda na vlasti, kad je, kao ministar protiv informisanja, uništavao nezavisne medije i predvodio smrtonosnu hajku na Dnevni telegraf, koja je završena sa 18 metaka u leđima Slavka Ćuruvije. I tokom druge vladavine, mnogo duže i gore, mnogi krvavi tragovi su vukli prema njemu, ali ni on, ni njegovi najbliži saučesnici nisu odgovarali za smrt Vladimira Cvijana, Olivera Ivanovića, Dragoslava Kosmajca, Dejana Jovića, Omera Mehića, Miroslava Nikolića, Staniku Gligorijević, ubijene momke iz Banjske i sve ostale direktne žrtve ili kolateralnu štetu, koju je izazvao naprednjački kartel. Uz pomoć istih trikova, Vučić se provlačio kroz političke krize, koje su pokretale masovne proteste zbog Briselskog sporazuma i predaje Kosmeta, prebijanja Borka Stefanovića, masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Rio Tinta u Jadarskoj dolini ili svih izbornih krađa. U svakoj takvoj prilici, Vučiću su veštačko disanje davali kriminalci u policijskim uniformama ili civilu, kao i lažni opozicionari.

Usled kongnitivnih ograničenja, Vučić nije sposoban da nađe normalna rešenja za političke i društvene probleme. Prinuđen da plagira postupke svojih prethodnika, primenjuje stare strategije, koje su se pokazale potpuno pogrešnim.

Slobodan Milošević je vladao uz pomoć partijskih poslušnika i policije, a kriminalne klanove je držao pod strogom kontrolom. Demonstracije je gušio brutalnim nasiljem, prolivajući krv po asfaltu. Naposletku, u prvoaprilskoj zori 2001. godine, uhapsili su ga pripadnici elitne policijske Jedinice za specijalne operacije, udruženi sa surčinskim mafijašima.

Zoran Đinđić je petooktobarski puč realizovao uz pomoć upravo tih pripadnika MUP-a, koje je predvodio Milorad Ulemek Legija, i surčinskog klana na čelu sa Ljubišom Buhom Čumetom i Dušanom Spasojevićem. Dve i po godine kasnije, Đinđića je streljao, bar prema zvaničnoj presudi, policijski potpukovnik Zvezdan Jovanović. Na višedecenijsku robiju su osuđena još četiri pripadnika JSO, uključujući i Ulemeka, dok su vođe Zemunskog klana, Spasojević i Mile Luković, ubijeni tokom akcije „Sablja“.

Kao da ništa nije naučio iz tih primera, Vučić ponavlja Miloševićeve i Đinđićeve greške. Rešen da po svaku cenu brani vlast, na studente i pobunjene građane pustio je združene odrede policije i mafije. Ujedinjeni u nameri da, za dobar honorar, nasiljem odbrane tiranina, zajedničkim snagama vrše zverstva nad građanima.

Vodeće uloge u zločinačkim akcijama Vučić je dodelio proverenim kriminogenim kadrovima u policiji: Marku Kričku, Mirku Mijučiću, Radoslavu Repcu i Mići Kljajiću.

Marko Kričak, komandant Jedinice za bezbednost ličnosti i objekata (JZO),predvodi grupu uniformisanih batinaša,čija zlodela nad građanima su ovekovečena na brojnim fotografijama i snimcima.

Po svim karakteristikama, po detaljima iz privatne biografije i tzv. profesionalne karijere, Kričak predstavlja simbol naprednjačkog režima. Do 2018. godine radio je kao prodavac automobila u Poršeovoj trgovini. Prodaja vozila mu nije išla od ruke, pa je sebe dao na lizing Bratislavu Gašiću, koji ga je zaposlio u Bezbednosno informativnu agenciju. Kad je Gašić postavljen za ministra policije, sa sobom je poveo Krička. Bez rešenja direktora policije, Gašić ga je postavio za načelnika Pete uprave. Kričak je opravdao poverenje. Pod njegovom komandom, JZO je postala „policija u policiji“. Nezainteresovan za zakon, propise i pravila službe, svoju jedinicu je koristio zaštitu naprednjačkih mitinga i razbijanje opozicionih protesta. Na nekim od takvih protesta, Kričak je primećen u društvu nabildovanih i tetoviranih ortaka u civilu. Lično je hapsio i na ulici saslušavao studente, koji su u decembru 2023. protestovali pred sedištem Republičke izborne komisije. Progonio je „divlje taksiste“ sa beogradskog aerodroma, kao i građane koji su se bunili protiv divlje gradnje strančkih investitora.

Tužilaštvo još nije razjasnilo da li je i kakvu ulogu imao Marko Kričak u istrazi koja je vođena povodom nestanka male Danke Ilić iz Borskog naselja. Tada su uhapšeni Srđan Janković i Dejan Darijević, koji su osumnjičeni da su oteli i ubili devojčicu. Osim njih, uhapšen je i Dalibor Dragijević pod sumnjom da je pomagao bratu Dejanu da premesti telo žrtve. Dalibor je uhapšen 6. aprila 2024, a dva dana kasnije MUP je saopštio da je on umro u Policijskoj upravi u Boru. „Uprkos pravovremenom reagovanju policijskih službenika i lekara Doma zdravlja u Boru, koji su pokušali reanimaciju, Dalibor Dragijević je preminuo,te je lekar konstatovao prirodnu smrt“, navodi se u saopštenju MUP-a. Obdukcijski nalaz je razotkrio te laži. Dragijević je umro od posledica fizičkog zlostavljanja.

Od tada, tužilaštvo u Nišu vodi predistražni postupak oko tog zločina. Tačnije rečeno, tužilaštvo vodi postupak zataškavanja, pošto više od 15 meseci nije uspelo ni da identifikuje policajce koji su do smrti saslušavali Darijevića. Posle nekoliko saopštenja, u kojima je tvrdilo da čeka izveštaj Sektora unutrašnje kontrole MUP-a, niško tužilaštvo je sada procenilo da taj slučaj nije bitan. Sa obrazloženjem da ta tema „ne predstavlja informaciju od javnog značaja“, tužilaštvo je odbilo zahtev beogradskog advokata Milovana Popovića da dostavi informacije o tome da li je formiran predmet, koje istražne radnje su preduzete, koliko okrivljenih ima u tom postupku i ko su oni.

Umesto tužilaštva, informacije o tom zločinu izneo je Petar Panić, kum Aleksandra Vučića. U jednoj objavi na Fejsbuku, Panić je optužio Marka Krička za saučesništvo u tom zločinu. Takođe, Vučićev kum je Gašićevog miljenika optužio i za ubistvo Romkinje Silvane, a potom uhapsio jednog migranta, na koga je svalio krivicu.

Tužilaštvo nije reagovalo ni na te Panićeve izjave, koje je on potom obrisao sa svog naloga na Fejsbuku. Kao i u svim ostalim slučajevima, Kričak je zaštićen od odgovornosti za ta i mnoga druga krivična dela. Od toga nije mogao da ga čuva samo njegov mentor Gašić. Opozicioni lideri su isticali da je Kričak u bliskim prijateljskim i poslovnim vezama sa Zvonkom Veselinovićem i Milanom Radoičićem, pa i sa Andrejem Vučićem.

S obzirom na sve što mu se stavlja na teret, logično je što Kričak na sve načine pokušava da odloži konačan pad naprednjačkog kartela. Kad dođe do smene vlasti, njega čeka istaknuto mesto na optuženičkoj klupi. Zato je okupio grupu sebi sličnih kriminogenih tipova, koji zloupotrebljavaju položaj u policiji. U toj ekipi značajne uloge imaju Nenad Marić i Marko Zafirović, zvani Marko Miš, koji su tokom policijske torture nad građanima posle vidovdanskog protesta primećeni kako u automobilu bez registarskih tablica love ljude po beogradskim ulicama. Kričak i njegovi ortaci nose fantomke, ali ne i službene legitimacije, tako da hapšenja koja vrše nisu hapšenja, nego kidnapovanje.

Istu revnost u prekoračenju ovlašćenja i kršenju zakona demonstrira Mirko Mijučić, komandant beogradskog odreda Žandarmerije. Kao Kričak, i Mijučić je kadar Gašića. Da je spreman da izvrši svako naređenje vođe naprednjačkog kartela, Mijučić je dokazao 15. marta ove godine, kad je na vozilo Žandarmerije montiran LRAD 450HL sistem. Dobro obavešteni opozicionari, pozivajući se na izvore iz policije, tvrde da je upravo Mijučić naredio upotrebu „zvučnog topa“. Tim oružjem, koje MUP ne bi smeo ni da poseduje, a kamoli da koristi, izazvan je stampedo u kome je povređeno nekoliko desetina građana, dok je više stotina dobilo zdravstvene tegobe.

Tri meseca kasnije, posle protesta 28. juna, Mijučić je komandovao multidisciplinarnom grupom divljaka u uniformama, koji su protiv sudenata primenili staromodne načine nasilja. Ta grupa je bez ikakvog povoda napala studente pred zgradom beogradskog Pravnog fakulteta. Štitovima i pendrecima zverski su tukli studente, obarali ih na asfalt i nastavljali da se iživljavaju nad njima.

Među Mijučićevim vandalima isticala se Milica Glušica, koja je zaposlena u Policijskoj stanici u Kuli. Kao bivša evropska vicešampionka u MMA, Glušica je veštinu u tom ekstremnom borilačkom sportu primenila nad studentkinjom, čiju glavu je razbijala o svoje koleno. Iako ima samo 21. godinu, dična Crnogorka je dokazala da ima sve predispozicije da postane heriona naprednjačkog kartela.

Ponosna na svoja zlodela, Glušica je, posle tog krvavog pira, pozirala sa „braćom po zločinu“: Mirodalom Pavlovićem, Draganom Kišjukasom i tandemom Nikolom Čovićem i Markom Stojadinovićem, koji su poslovni partneri i u policijskoj uniformi i u molerskom radnom odelu. U skladu sa nivoom inteligencije i kreativnost, karakteristične za policajce, oni su svojoj molerskoj radnji dali naziv „Cole-Stole“. Pritom, pripadnik Interventne jedinice policije Cole ima i svoj YouTube kanal, takođe sa inventivnim nazivom „superman-supermen“, na kome objavljuje svoje fotografije u uniformi i sa oružjem, ali i snimke na kojima svoju decu uči da sviraju gitaru. Na drugim YouTube kanalima i društvenim mrežama objavljeni su snimci na kojima se vidi kako Cole brutalno prebija tuđu decu.

Najduži staž u službi naprednjačkom kartelu ima Radoslav Repac, komandant Beogradske brigade. Repac se stavio na raspolaganje Vučiću još 2016. godine, kad je sprovedena nezakonita akcija rušenja zgrada u Savamali, kako bi se oslobodio prostor za najveće nelegalno gradilište na svetu – „Beograd na vodi“. Repac je tada imao zadatak da sprečava policiju da reaguje na pozive građana, koje su te noći hvatali i hapsili kriminalci iz klanova Veljka Belivuka i Zvonka Veselinovića.

Beogradska brigada se isticala prilikom razbijanja svih mirnih građanskih protesta. Njeni pripadnici su uvek najlakše i najbrže izvlačili pendreke na ljude koji traže pravdu. Krvnički su se obračunavali sa narodom koji se, u julu 2020, suprotstavio Vučićevoj nameri da po drugi put uvede vanredno stanje. Ta brigada je prebijala i građane koji su protestovali pred javnom trovačnicom Radio-televizije Srbije, kao i prošle godine, dok je trajala blokada starog Železničkog mosta, kako bi sprečili njegovo rušenje. Savo Manojlović, lider pokreta Kreni-promeni, tvrdi da je Repac lično naredio njegovo hapšenje i prebijanje. Tom prilikom, pripadnici Brigade su teško povredili Manojlovića, pa je podvrgnut operaciji ruke. Vučić je bio presrećan zbog tog zločina, sa osmehom je komentarisao kako je Manojlović „skičao kao svinja“ dok su ga policajci ubacivali u „maricu“.

Zahvaljujući tim doprinosima, kapetan Repac je promovisan u komandanta Posebne jedinice policijske brigade (Beogradske brigade), dok njegov zamenik Miloš Simonović ima čin policijskog majora. Usled kompleksa, Repac je od pojedinih novinara, sa kojima kontaktira, zahtevao da ga predstavljaju kao potpukovnika. S obzirom na brutalnost, koju je prikazao u poslednjim obračunima sa studentima i ostalim normalnim građanima, trenutno je zaslužio mnogo veći čin od kapetana, a potom, kad dođe do smene vlasti, i mnogo godina robije.

Veselin Miličković, komandant novosadskog odreda Žandarmerije, ne zaostaje za svojim moralnim dvojnicima Kričkom, Mijučićem i Repcem. Miličković je 2023. godine, zajedno sa šefom beogradske policije Veselinom Milićem, pokazao spisak imena i prezimena učenika OŠ „Vladislav Ribnikar“ za koje je maloletni izvršilac masakra Kosta Kecmanović planirao likvidaciju. Iako u tom trenutku javnost, pa ni roditelji ubijene i preživele dece, nisu znali identitet žrtava, Miličković je objavljivanjem spiska izazvao paniku. Roditelji su podneli krivičnu prijavu zbog neovlašćenog otkrivanja podataka o ličnosti, ali Poverenik za zaštitu podataka je zaključio da Miličković nije prekršio zakon. Prema njegovom tumačenju zakona, komandant novosadskog odreda Žandarmerije je samo „profesionalno pokazao spisak“, a krivi su mediji, koji su to objavili. Da je nedodirljiv, Miličković je dokazao i u sudskom sporu sa policijskim kapetanom Zdravkom Rajevićem, koji ga je tužio zbog uvrede. Ročišta su se nizala, ali Miličković se nije odazivao na sudske pozive.

Novosadski odred Žandarmerije je, poput beogradskog, prekomernom silom razbijao građanske proteste. Komandant Miličković nije primećen prilikom prebijanja ljudi, ali jeste njegov zamenik Mićo Kljajić. Sve što treba da se zna o zločincima u žandarskoj uniformi zabeleženo je na fotografiji, koja je snimljena prve julske večeri. Na snimku se vidi momak, koji se, sav krvav, sklupčao na asfaltu, dok ga trojica žandara udaraju cokulama u telo. Na metar od žrtve, unezverenog izraza lica, stajao je policijski pukovnik Mićo Kljajić.

Novosađane zlostavlja i Nevenko Marić, koji je nedavno postavljen na mesto šefa gradske policije. Po njegovom naređenju, policija je građanske blokade ulica razbijala vozilima. Sa više od 40 džipova i marica pod rotacionim svetlima, policija je jurila ulicama. Samo pukim slučajem niko nije stradao.

Osim lojalista u policijskom vrhu, Vučiću služe i razni nižerazredni policijski primitivci, željni para i krvi. Bez stida i ljudskosti, samo u Beogradu, tokom prvih pet julskih dana, oni su legitimisali skoro 4.000 ljudi i uhapsili više od 550. Većinu hapšenja su izvršile osobe u civilu, bez službenih legitimacija. Na meti su bili uglavnom studenti, ali hapšeni su i srednjoškolci. Dežmekasti „inspektor“, sa zlatnim lancem oko vrata, uhapsio je momka, evropskog prvaka u matematici. Tetovirani policajac, podbuo od steroida ulovio je profesora klarineta iz Muzičke škole „Mokranjac“, a „pao“ je i oficir Vojske Srbije, koji je „ometao službeno lice u izvršenju službene radnje“ time što im je rekao: „Kolege, budite ljudi“!

Bez obzira na ekstremnu brutalnost, koja je šokirala srpsku i svetsku javnost, mnogi detalji otkrivaju pravo stanje u policiji. Stotine policaja je otišlo na bolovanje kako bi izbegli učešće u zločinima nad građanima, a hiljade samo statiraju i izbegavaju da primenjuju silu. Zbog toga je Vučić prinuđen da, za najznačajnije zadatke, sklapa grupe iz raznih jedinica i gradova. U istim akcijama učestvuju Mladen Lapčević i Milan Desivojević, zaposleni u srpskoj filijali Interpola, zajedno sa Nikolom Stojanovićem iz Bora i Nebojšom Ristićem iz Vranja.

Za razliku od nekih policajaca koji su na Vidovdan dobrovoljno dali krv, kako bi dobili tri dana odsustva, ministar Ivica Dačić to ne sme. Zlodelima vezan za sudbinu svog gazde Vučića, i Dačić bi možda dobrovoljno dao krv, ali ne svoju. Kakav god bio, on se seća šta se dešavalo nakon što je prvi put pao s vlasti. Tadašnji gazda Milošević je uhapšen, a dvojica ministara policije – Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković – izvršili su samoubistvo, svaki iz svog razloga. Što se toga tiče, ne treba brinuti, Dačić sigurno neće izvršiti samoubistvo, ali moraće da snosi odgovornost za svu krv, koja je prosuta po ulicama Beograda i ostalih gradova. Prvi mandat na mestu ministra policije, 2008. godine, u vreme žuto-crvene koalicije, Dačić je počeo policijskim ubistvom mladog radikala Ranka Panića. Nije odgovarao za taj zločin, ali moraće za ove, koje sada vrši u interesu Vučića.

Policijsko i mafijaško nasilje ne može da zaustavi promene. Naprotiv, ono ih ubrzava, pumpa i širi smrad naprednjačke vlasti u raspadanju.

Francuski mediji su svojevremeno objavili da je izvesni Srbin Saša čak sedam godina u ormaru skrivao telo mrtve majke Zlate kako bi primao njenu penziju. Kad je morao da napusti stan u 20. arodismanu Pariza, Saša nije znao šta da radi sa lešom, pa se sam prijavio policiji.

Nema šanse da naprednjački kartel još sedam godina – ne u ormaru, nego na Pinku – skriva istinu o upokojenju Vučićevog režima. Širenje kiselih mirisa truleži ne može da se prekrije alkoholnim isparenjima Sarape ili kokainskim zadahom D.J. Vučićevića.

Vučić je, još pre 13 godina, pravdu isterao iz državnih institucija, sad mu se ona vraća sa ulice. Naprednjački kartel i danas ima moć da utiče na policiju, tužilaštvo, sudove, medije i, naravno, razne kriminalne gangove, ali ne može da vrši vlast. Studenti su odbranili autonomiju univerziteta, probudili su i ohrabrili građane, koji pružaju otpor tiraniji.

Uskoro, kad dođe vreme za obdukciju naprednjačko kartela, otkriće se sva njegova oboljenja, mafijaški karcinom koji je metastazirao usled proizvodnje i šverca droge i oružja, smrtonosne korupcije i povremenih atentata na političke protivnike. Otkriće se istina o zločinima, koje su sprovodili pripadnici Vučićeve dvorske svite, uključujući i lojaliste, koji ga i danas brane, ne shvatajući da je njegovo vreme prošlo. Pametniji među njima će se ponuditi za svedoke-saradnike, a biće i onih koji će se preporučiti za izvršenje prljavog posla, da love i hapse naprednjake kao što danas to rade studentima i normalnim građanima.

Ipak, koliko god to izgledalo poželjno, ne treba primenjivati iste načine obračuna. Kad budu hapšeni Aleksandar, Andrej ili Danilo Vučić, ne treba ih ponižavati, kao što je njihov lojalista Željko Martinović, zvani Boske, ponižavao petnaestogodišnjeg sina novosadskog autoprevoznika Miomira Jaćimovića. Zadrigli policajac u beloj majici i belim bermudama, oborio je dečaka, vezao mu ruke na leđa, potrbuške ga prebacio preko klupe, a onda mu pritiskao glavu sa oba kolena. Takvim zločincima je mesto u ćeliji sa Vučićima, a ne među svedocima ili, daleko bilo, u policiji.

– Sve ću ih uhapsiti – poručio je Vučić pre nekoliko dana, preteći studentima i građanima koji blokiraju saobraćaj.

Dok je tako režao na normalne ljude, koji traže da budu kažnjeni učesnici u smrtonosnoj korpciju, ali i vanredne izbore, Vučić je proveravao da li je skupoceni Falkon u voznom stanju, taj avion mu je jedina šansa da odloži suočavanje sa pravdom.